Prva Jelena nije bila takva

Prva Jelena nije bila takva. Druga Jelena je u kuhinji i zove me da joj pomognem da ispeče meso. Njeno meso je uvek suvo. Prvoj Jeleni bi meso uvek zagorelo zato što smo se kresale dok se peklo u rerni.

Ne odlazim u kuhinju. Zato Jelena dolazi u dnevnu sobu gde ležim na podu iza troseda. Gleda me nepoverljivo, možda zato što plačem i vičem „Jelena, Jelena, Jelena…“.

Pita me: „Kakva je bila tvoja prva Jelena?“

Kažem joj da je prva Jelena bila najlepša žena na svetu.

Ona mi na to kaže da ja nisam lepa.

To je istina, ali druga Jelena radi kao striptizeta u anarhističkoj kafani i uvek mogu to da spomenem kada je ona previše u pravu. Gledamo jedna drugu ćutke.

„Kakva je bila?“ pita, sada odlučnija.

„Visoka je bila i imala je plave oči i dugu plavu kosu. Bila je vrlo duhovita. Imam njenu sliku. Mogu da ti je pokažem?“ Jelena mi je rekla da je ne pokazujem, njoj se ne dopada. „Ali, evo, pogledaj. Ona tu izgleda sjajno, zar ne?“

Druga Jelena sada takođe plače i kaže jednostavno, „Jelena, Jelena, Jelena…“, ali mislim da i ona to  izgovara u vokativu, zato što se ja isto zovem Jelena. Nisam sigurna, ali mislim da plače zbog naše ljubavi, propale ljubavi između druge Jelene i mene-Jelene, a ne zbog njene prve, druge ili treće Jelene, niti zbog njene kuje Jelene.

Ljubav je komplikovana, kao i biti lezbejka u zemlji u kojoj živi previše Jelena.